Srušili vladu Rumunije jer nije htela skupi američki plin?

Istraživanje američkog „Wall Street Journala“ otvorilo je ozbiljna pitanja o ulozi američke diplomatije u promovisanju poslova sa tečnim prirodnim gasom (LNG) u jugoistočnoj Evropi, ali i o granici između legitimnog zastupanja ekonomskih interesa i političkog pritiska. U središtu priče nalazi se američka ambasadorka u Grčkoj Kimberli Gilfojl (Kimberly Guilfoyle), njeni kontakti sa grčkom kompanijom Aktor Group i okolnosti koje su prethodile padu rumunske vlade.

Prema navodima WSJ-a, Gilfojl je tokom svog mandata intenzivno promovisala američki LNG i projekat takozvanog Vertikalnog gasnog koridora, kojim bi gas sa grčkih terminala preko Bugarske i Rumunije trebalo da stigne do Ukrajine i drugih tržišta srednje i istočne Evrope.

Problem, međutim, nije samo u tome što američka diplomatija podržava izvoz američkog energenta. Istraga WSJ-a ukazuje na znatno složeniju mrežu odnosa između ambasade i privatnih poslovnih interesa.

Na sastancima ambasadorke, kako navodi američki list, često je bio prisutan Kristos Marafatsos, lobista povezan sa kompanijom Aktor. Njegova uloga sagovornicima navodno nije uvek bila jasno predstavljena, pa su pojedini strani zvaničnici verovali da je reč o šefu kabineta ambasadorke. Marafatsos je od klijenata povezanih sa Grčkom dobio više od 440.000 dolara, od čega oko 160.000 dolara od Aktora.

Posebnu pažnju privlači činjenica da je direktor Aktora omogućio Gilfojl putovanje privatnim avionom u Bugarsku. Istovremeno, kompanija koja je relativno skoro ozbiljnije ušla u trgovinu gasom uspela je da se pozicionira kao jedan od važnih aktera u planovima za snabdevanje regiona američkim LNG-jem.

Prema podacima koje prenosi WSJ, Aktor je obezbedio dvadesetogodišnji aranžman povezan sa isporukama američkog LNG-ja Albaniji, vredan oko šest milijardi dolara, uz projekciju dobiti pre oporezivanja od približno 1,8 milijardi evra tokom dve decenije. Konkurentske kompanije tvrdile su da je američka ambasadorka favorizovala Aktor, što njeni pravni zastupnici kategorički odbacuju, navodeći da su sastanci organizovani službenim kanalima i da je ambasada sarađivala sa svim relevantnim kompanijama.

Najosetljiviji deo priče, međutim, vodi ka Rumuniji.

WSJ navodi da je na večeri u Atini u martu 2026. godine, kojoj su prisustvovali američki i grčki zvaničnici, Gilfojl govorila o političkim događajima u Rumuniji. Prema svedočenju najmanje jednog učesnika, kao i drugih izvora upoznatih sa sadržajem razgovora, ona je, govoreći o predstojećem padu rumunske vlade, grčkom ministru energetike Stavrosu Papastavrouu navodno rekla: „Možemo to da uradimo bilo kojoj zemlji kojoj želimo. Možemo to da uradimo i ovde.“

Papastavrou je, prema istom izvoru, odgovorio da Sjedinjene Države ne mogu da smenjuju vlade koje su građani izabrali na izborima.

Tvrdnja je ozbiljna, ali za sada ostaje upravo to – tvrdnja. Advokat američke ambasadorke osporio je ovakav opis razgovora, a javno dostupan audio ili video zapis koji bi ga potvrdio nije objavljen.

Ono što jeste poznato jeste da je vlada rumunskog premijera Ilijea Boložana, formirana u junu 2025, pala 5. maja 2026. godine, nakon političkog raskola u vladajućoj koaliciji. Socijaldemokratska partija povukla se iz koalicije i podržala glasanje o nepoverenju zajedno sa opozicionim AUR-om. Za obaranje vlade glasao je 281 poslanik, dok su samo četiri bila protiv.

Energetska pozadina događaja dodatno je podstakla sumnje.

Boložanova vlada prethodno nije želela da memorandum iz novembra 2025. pretvori u obavezujući ugovor. Prema tom dokumentu, rumunski Transgaz i Nova Power & Gas trebalo je da preko kompanije Atlantic-SEE LNG ugovore uvoz do 1,4 miliona tona američkog LNG-ja godišnje. Problem je bio u ceni, koja je, prema navodima iz istrage, bila znatno viša od tržišne.

Takav aranžman bio je posebno osetljiv za Rumuniju, zemlju koja raspolaže sopstvenom proizvodnjom prirodnog gasa i očekuje dodatne količine iz velikog crnomorskog projekta Neptun Deep.

Tadašnji ministar energetike Bogdan Ivan u januaru je od predsednika i premijera tražio eksplicitno ovlašćenje za zaključivanje posla. Boložanova vlada, međutim, memorandum nije pretvorila u konačni ugovor.

A onda je usledio događaj koji je čitavoj priči dao dodatnu političku dimenziju.

Američka ambasadorka je 31. marta boravila u Bukureštu, gde je učestvovala na energetskoj konferenciji. Iste večeri viđena je u restoranu Isoletta sa liderom PSD-a Sorinom Grindeanuom, ministrom Bogdanom Ivanom i predsedničkim savetnikom Florinom Vladikom. Fotografije i snimci večere pojavili su se u javnosti.

Nekoliko nedelja kasnije PSD je napustio vladajuću koaliciju i učestvovao u obaranju Boložanove vlade.

Grindeanu je potvrdio da je tokom večere razgovarano o potencijalnoj ulozi Rumunije u Vertikalnom gasnom koridoru, ali je tvrdnje da se razgovaralo o rušenju vlade odbacio kao izmišljotinu. Senator AUR-a Petrišor Peju, koji je učestvovao u pisanju predloga za izglasavanje nepoverenja, takođe je negirao bilo kakvu ulogu američke ambasadorke u tom procesu.

Zbog toga je važno odvojiti politički intrigantnu hronologiju od onoga što se u ovom trenutku može dokazati.

Nema javno dostupnog dokumenta koji bi pokazao da je administracija SAD organizovala rušenje rumunske vlade zbog njenog odbijanja da prihvati određeni LNG aranžman. Ni „Wall Street Journal“, prema prenetom sadržaju njegove istrage, ne izvodi takav zaključak.

Ali postoji niz okolnosti koje opravdavaju pitanja o načinu na koji se američki energetski interesi promovišu u regionu: privatni lobista prisutan je uz ambasadorku na sastancima sa državnim zvaničnicima, kompanija koju zastupa dolazi do višemilijardskih poslova, Rumuniji se nudi dugoročni aranžman za američki LNG, njena vlada odbija da memorandum pretvori u ugovor, a američka ambasadorka neposredno pre političke krize razgovara sa ljudima koji će ubrzo imati važnu ulogu u promeni vlasti.

Najspornija je, naravno, izjava koja joj se pripisuje: „Možemo to da uradimo bilo kojoj zemlji.“

Priča pokazuje koliko je energetska politika jugoistočne Evrope postala neraskidivo povezana sa geopolitikom. Posle smanjenja zavisnosti od ruskog gasa, region nije izašao iz prostora velikih energetskih interesa. Promenili su se dobavljači, pravci snabdevanja i politički akteri, ali pitanje ko kontroliše tokove gasa ostalo je istovremeno ekonomsko i geopolitičko pitanje.